Hej lepoto,
ti što si u dalekom lepom gradu. Ne mogu ti opisati koliku želju imam da te vidim. Da pogledam u tvoje duboko zeleno more čežnje, da osetim tvoj dah na vratu...ukus tvojih usana mednih. Gledam tvoje slike i želja raste. A greh je. I ne grize me savet. A trebalo bi. Želja je pak jača. Želja da se samo jedan tren nađeš u mom zagrljaju. Samo da je jedna noć uz vino, da pustimo reči da teku, da ispričam ti svoj život... da ispričam ti koliko čeznem za samo jednim pogledom tvojim. Za nepoznatim ukusom na usnama. Jednom sam srela jednu jako dobru dušu...jednog stranca, s kojim sam provela svega dva sata, a nakon razgovora s njim imala sam osećaj da ga znam ceo život. A kasnije su počele da mi se vrte reči o životu koje mi je uputio: "Ako nešto želiš, uradi to!"...a ja jedino što želim uraditi u ovom trenutku je videti tebe. Da zaustavim vreme, zamrznem daljine. Na jedan jedini tren. I biću srećna. Moja sudbina je poznata. Imam put kojim kročim, s kojega da li ne mogu ili ne umem da skrenem, ili to ne želim, ne znam, ali u toj mojoj sudbini želim na starom hrastu kraj puta da urežem miris tvoga bića.
Obuzeta sam tom čežnjom za tobom. Pogotovo kada se probudim u dubini noći s tobom u mojim snovima. I onda gasim plamen, tešeći se da si daleko. Lepoto moja, pronaćiću te bar jednom, nestaću u tvom pogledu i umiriti ovu vatru koja guta me...
